Kao nekom ko je rođen u komunističkoj državi, Božićni praznici mi nisu puno značili. Iako je Crna Gora po raspadu Jugoslavije promijenila svoj politički sistem i ljudi koji slave crkvene praznike više nisu pod lupom UDBE, ipak je najznačajniji praznik i dalje Nova godina. Nasuprot moru slava i drugih srednjevjekovnih celebracija imam osjećaj da su ljudi na Balkanu najviše vezani za taj objektivni, politčko konkretni, administrativno naštelovani datum.
Međutim nekoliko godina unazad ne mogu da se oduprem osjećaju da Božić i to prvenstveno katolički Božić, nekako postaje najvažniji praznik. Globalno društvo je prilično sekularizovano, ali dešava se jedna vrsta izvrtanja stvarnosti i navika - nismo hrišćani, ali nam je jako drago da potrošimo pola plate na poklone za Božić. Bezumni konzumerizam i površno hrišćanstvo se savršeno uklapaju. I kao da postoji čitava jedna agenda, ogromna markentiška mašinerija koja na pasivno agresivan način primorava običnog čovjeka da se prepusti struji tog ludog prazničnog raspoloženja.
Naravno, nije ovo ništa novo i vjerovatno da većina mislećih ljudi to primjećuje, ali ono što mene najviše proganja je nemogućnost odupiranja toj mašineriji.
Naime, većinu moje svakodnevne trogvine obavljam u jednom velikom supermarketu i posljednjih nedjelju dana kad god sam tamo, na razglasu sve vrijeme ide Božićna muzika. Postoji nekoliko narodnih Božićnih melodija i one su toliko puta prerađenje, da ne postoji ni jedan podžanr u muzici u kojem nisam čuo makar jednu verziju.
Jingle Bells kao etno numera, Jingle Bells kao džez numera, Jingle Bells kao vegetarian progressive grindcore metal numera...
Ono što je beskrajno iritantno je to što ne mogu da se odbranim od te melodije. Koliko god se trudio da apstrahujem zvuke sa razglasa i fokusiram se na trgovinu, muzika se jednostavno uvlači u podsvjest i dok koračam ulicom kasnije, uhvatim sebe kako zviždućem Jingle Bells.
Dobro, nije u potpunosti istina da ne mogu da se odbranim od muzike iz supermarketa. Mogao bih da idem u trgovinu sa čepovima u ušima ili sa slušalicama preko kojih bih slušao moju muziku. Ali to me još više nervira - treba da idem u trgovinu kao u radioaktivnu zonu, sa opremom za zaštitu od muzičke kontaminacije.
Neko bi možda rekao da ne možemo da očekujemo da u supermarketima bude samo tišina i to je sasvim u redu. Ja zaista nemam ništa protiv svih onih besmislenih pjesama koje se vrte po liftovima, holovima korporacija i na kraju krajeva supermarketima, ali ovdje se radi o jednoj te istoj melodiji koja se tridesetak dana besprekidno ponavlja na svim mogućim lokacijama. Svo to ponavljanje je pretvara u hipnotičku buku trošadžijskog rituala, čija jedina svrha je da na silu učini ljude srećnim i bezbrižnim, jer u tom raspoloženju lakše troše svoj novac.
Moja sreća je što se ovo praznično huškanje na trgovinu dešava jednom godišnje, pa ne moram da ga trpim ostali dio godine. Mnogo teže mi je da podnesem svakodnvevno suptilno i subliminalno trade mark ratovanje.
Spletom životnih okolnosti ja sada živim u jednom evropskom velegradu i kao svi velegradi i ovaj je načičkan neboderima. Stan mi je u zgradi u centru, na devetom spratu i imam fantastičan pogled. Nažalost moj pogled je uprljan megalomanskim neonskim reklamama sa vrhova nebodera.
Naravno, od svih mi najviše smeta Coca Cola. Dvadeset četiri časa na dan jedna ogromna neonska flaša Coca Cole se naizmjenično i neprestano puni i prazni crvenom električnom svjetlošću. Moj raspored namještaja je takav da ako su roletne podignute, sa skoro svakog mjesta u stanu, makar krajičkom oka, mogu da vidim tu reklamu. I opet mi se dešava kao sa muzikom u supermarketu - ne mogu da se odbranim ako ne stavim neku vrstu zida između mene i spoljašnjeg svijeta.
Slobodan čovjek je satjeran u ćošak od strane advertajzing mašinerije. Ko uopšte ima pravo da tako bahato siluje moj pogled?
Dok sam na internetu, sve vrvi od reklama, ali sa par klikova mogu da instaliram blokator reklama, tako da se one uopšte više ne prikazuju. Mogu čak i da konfigurišem ovaj program tako da sve te reklame budu zamijenjene slikama prirode ili bilo kojim drugim sadržajem koji volim.
Dakle, ne samo što mogu da zaštitim svoj pogled na netu, mogu i da ga uljepšam. To je mogućnost koju više nemam u stvarnom životu. Da apsurd bude veći, sve je više sloboda i prednosti koje možemo da ostvarimo u virtuelnom nego u stvarnom svijetu. Na to moram dodati da čak ni terminologija "stvarni" i "virtuelni" svijet više nije pogodna, uopšte ne smatram da je život na internetu manje stvaran nego život izvan interneta, ali o svemu tome bih morao detaljnije da pišem u nekom drugom postu.
Ni na televiziji teror reklame nije više toliko jak. Većina kanala pruža upozorenje kada treba da uslijedi par minuta reklama, pa to vrijeme mogu da iskoristim za nešto drugo. Slično je sa radio stanicama i ostalim medijima.
Najveći problem je dakle na ulicama i drugim javnim prostorima i zaista me brine kuda nas vodi tolika količina reklama. Ljudi se polako pretvaraju u hranu za zvijeri brendova i čini se kao da nemamo nikakav način (koji ne pretpostavlja prekomjerno sakaćenje društvenog života) da se odbranimo. Još tužnije je što prosječan čovjek ni ne razmišlja koliko ga reklama truje i kako na perfidan način mijenja njegove stavove i oblikuje potrebe.
Kako sada stvari stoje sva naša zaštita od intruzivnog ponašanja advertajzing agencija je bazirana na stavljanju neke barijere između nas i reklame, a u suštini bi trebalo da je obratno. Reklama bi trebala da bude potisnuta i zaklonjena i da se oktriva samo onda kada neki klijent to zatraži.
Moja sreća je što se ovo praznično huškanje na trgovinu dešava jednom godišnje, pa ne moram da ga trpim ostali dio godine. Mnogo teže mi je da podnesem svakodnvevno suptilno i subliminalno trade mark ratovanje.
 |
| FUCK ADVERTISING THIS IS MY BLOG |
Spletom životnih okolnosti ja sada živim u jednom evropskom velegradu i kao svi velegradi i ovaj je načičkan neboderima. Stan mi je u zgradi u centru, na devetom spratu i imam fantastičan pogled. Nažalost moj pogled je uprljan megalomanskim neonskim reklamama sa vrhova nebodera.
Naravno, od svih mi najviše smeta Coca Cola. Dvadeset četiri časa na dan jedna ogromna neonska flaša Coca Cole se naizmjenično i neprestano puni i prazni crvenom električnom svjetlošću. Moj raspored namještaja je takav da ako su roletne podignute, sa skoro svakog mjesta u stanu, makar krajičkom oka, mogu da vidim tu reklamu. I opet mi se dešava kao sa muzikom u supermarketu - ne mogu da se odbranim ako ne stavim neku vrstu zida između mene i spoljašnjeg svijeta.
Slobodan čovjek je satjeran u ćošak od strane advertajzing mašinerije. Ko uopšte ima pravo da tako bahato siluje moj pogled?
Dok sam na internetu, sve vrvi od reklama, ali sa par klikova mogu da instaliram blokator reklama, tako da se one uopšte više ne prikazuju. Mogu čak i da konfigurišem ovaj program tako da sve te reklame budu zamijenjene slikama prirode ili bilo kojim drugim sadržajem koji volim.
Dakle, ne samo što mogu da zaštitim svoj pogled na netu, mogu i da ga uljepšam. To je mogućnost koju više nemam u stvarnom životu. Da apsurd bude veći, sve je više sloboda i prednosti koje možemo da ostvarimo u virtuelnom nego u stvarnom svijetu. Na to moram dodati da čak ni terminologija "stvarni" i "virtuelni" svijet više nije pogodna, uopšte ne smatram da je život na internetu manje stvaran nego život izvan interneta, ali o svemu tome bih morao detaljnije da pišem u nekom drugom postu.
Ni na televiziji teror reklame nije više toliko jak. Većina kanala pruža upozorenje kada treba da uslijedi par minuta reklama, pa to vrijeme mogu da iskoristim za nešto drugo. Slično je sa radio stanicama i ostalim medijima.
Najveći problem je dakle na ulicama i drugim javnim prostorima i zaista me brine kuda nas vodi tolika količina reklama. Ljudi se polako pretvaraju u hranu za zvijeri brendova i čini se kao da nemamo nikakav način (koji ne pretpostavlja prekomjerno sakaćenje društvenog života) da se odbranimo. Još tužnije je što prosječan čovjek ni ne razmišlja koliko ga reklama truje i kako na perfidan način mijenja njegove stavove i oblikuje potrebe.
Kako sada stvari stoje sva naša zaštita od intruzivnog ponašanja advertajzing agencija je bazirana na stavljanju neke barijere između nas i reklame, a u suštini bi trebalo da je obratno. Reklama bi trebala da bude potisnuta i zaklonjena i da se oktriva samo onda kada neki klijent to zatraži.
No comments:
Post a Comment