Danas sam napunio dvadeset devet godina i do prije mjesec dana nikada nisam skuvao nešto za sebe. Možda sam napravio nekoliko sendviča i ispržio najviše školjku jaja za sve ove godine, ali sada sam svakodnevno primoran da razmišljam šta ću da jedem, jer ako nešto ne kupim ili ne napravim, ostaću gladan.
Nisam gurman i ne uživam pretjerano u hrani, ali glad jednostavno ne podnosim. Glad me parališe i čini me nervoznim, a objedovanje sam najčešće doživljavao kao oblik nužnog zla - obavezu koju obavljam kako bih spriječio jedno gore stanje.
Prirodno, kao neko ko nema pojma o kuvanju mislio sam da je ispred mene mučan period, jer ne samo što ću morati da nastavim sa jednom od najdosadnijih obaveza koje imam, već će i to što jedem da bude očajnog ukusa.
Međutim, desilo se potpuno suprotno. Otkrio sam da sam prilično talentovan i sve što krenem da spremam, poslije prvog pokušaja, ispada odlično. I ne radi se o subjektivnom mišljenju - "sam sam sebi spremio pa mi se sviđa", već sam imao i objektivne degustatore koji potvrđuju moj stav.
U početku sam bio prestravljen kuvanjem. Ono mi je djelovalo kao domen u kome samo dugogodišnje domaćice i feminizirani Britanci imaju uspjeha. Ipak, ispostavilo se da je prilično jednostavno. Sve što je potrebno da jedno jelo uspije je malo kreativnosti, precizno postupanje prema receptu i dobra pozadinska muzika.
Kada sam probao svoj prvi kolač sve o čemu sam razmišljao bilo je: zašto moje pisanje ne može da bude ovako jednostavno i dobro? Stvar je u tome što sam oduvijek želio da budem pisac, ali osim par kratkih priča i nekoliko tekstova, nikada nisam imao strpljenja i izdržljivosti da napišem nešto duže i ozbiljnije.
A tako bih volio bih volio da mogu kao sa kuvanjem - probudim se ujutru i kažem:
"Hmm, o čemu ću da pišem danas? Da vidimo... Imam odrezak ljubavne priče, nešto malo misterije od prošlog teksta i par anegdota. Od začina imam onu fantastičnu personifikaciju iz supermarketa, tako da bih danas mogao da zgotovim jednu solidnu novelu."
A onda zamišljam reakcije mojih čitalaca:
"Mmmh, ova noveva je baš dobva." Rekao bi neko mljackajući, a kad proguta nastavio bi:
"Možda da je stavio manje metafora... Ali da - sviđa mi se."
Ne znam zašto zamišljam moje čitaoce kao nekulturne ljude koji pričaju punih usta, no eto.
 |
Gore spominjani kolač.
Ova papirnata stvar se ne spominje u tekstu i potpuno je zanemarljiva.
Tu je samo da kvari kompoziciju.
|
Danas sam napunio dvadeset devet godina i odlučio sam da počenem sa pisanjem ovog bloga koji bi trebao da služi kao kuhinja mojim skribarijama. Uz to, nadam se da će ovo biti ujedno i posljednji post o paralelama kuvanja i života, jer ko uopšte želi da čita o tome?
Ako pocnes da pises i prodajes svoje radove, strah od nepisanja ce se odmah javiti, jer ces zivjeti od toga.. To moze biti dobar nacin da se strah od gladi preusmjeri na strah od nepisanja :D. SRECAN RODJENDAN i cekamo naredni post!! :D
ReplyDeleteahhahahaha degustator (lat. Pluralia tantum, samo množina) ... I`ll take this as a compliment :)))
ReplyDeleteNagon za pisanjem i nagon gladi nijesu ni priblizno slicni i ne mogu se uporediti jer ovaj prvi kod pravog pisca uvijek potiskuje ovaj drugi.Pisanje ne znaci probuditi se ujutu i upitati hm sta danas da pisem.To je nagon koji ti ne da ni da spavas, ni da jedes, ni da ljubis. I to traje sve dotle dok ne zadovoljis taj nagon.Pisanje je carobno prokletstvo i cemer i med.Strah od nepisanja ne postoji, jer ako osjecas strah zato sto ne pises, onda nijesi pisac. Pravi pisac ne osjeca strah ni od citalaca, on jednostavno radja rijeci kao sto se radja covjek, to mora da izadje iz utrobe i to je ta muka koju pisac osjeca.Taj nagon je tegobno zadovoljiti, dok je nagon gladi covjek od praiskona zadovoljavao na ovaj ili onaj nacin. Slazem se da i kuvanje moze biti kreativno, ali to je neuporedivo laksa i prozaicnija ljudska djelatnost.Na kuvanje te tjeraju zeludac i crijeva ili pak radna obaveza, a na pisanje strast, vatra, ludilo, pa cak i kosmicka putanja. Najzad, od kuvanja se moze dobro zaraditi i pristojno zivjeti, a od pisanja, u materijalnom smislu, vrlo cesto nema nikakve koristi..Ali pravog pisca za to bas zabolje uvo.On o tome i ne razmislja. Inace, tvoj prvi post je simpatican i nemoj pogresno da shvatis ovo moje trabunjanje.
ReplyDelete